DOBRI KRAJIŠKI IMAMI
IBRAHIM EF. OKIĆ 1914-1964

Ibrahim-ef. Okić rođen je 1914. godine u Okićima kod Todorova, općina Velika Kladuša. Bihaćku medresu završio je 1934. godine, potom je angažiran u svojstvu imama u Džematu Hambarine kod Prijedora. Tu je ostao do početka Drugog svjetskog rata. Tokom rata imamsku dužnost obavljao je u Džematu Horozovići, Cazin. Prema zabilješkama Husein-ef. Alijagića, 1945. godine došli su mu službenici UDB-e (tadašnje zloglasne Državne bezbjednosti FNRJ) navodeći da imaju dojavu da krije pušku – karabin negdje u kući ili džamiji. Ibrahim-efendija im je rekao da ne posjeduje nikakvo oružje. Tražili su u imamskoj kući i džamiji, a onda ispod džamije nađoše oružje.

“Vidiš da imaš ne jedan, nego šest karabinaˮ, rekoše mu. Ibrahim-efendija je okamenjen stajao čudeći se šta ga je zadesilo. Potom su ga odveli u bihaćku kulu, tadašnji zatvor. U zatvoru su zajedno boravili muškarci i žene, četnici, ustaše, vjerski službenici raznih konfesija i redovnice. Žene su redovno zlostavljali zatvorenici. Potom je prebačen u Zenicu. “U zeničkom zatvoru sam se napatioˮ, kazivao je Ibrahim-efendija u pero svom prijatelju Husein-efendiji. “Najteže je bilo zimi. Morali smo tucati kamen sjedeći na kamenim blokovima. Ponekad sam stavljao karton, ali nije ublažio hladnoću. Odležao sam šest godina za šest karabina koje nisam ni vidio. Sad bih mogao reći istinu, barem pred tobom Husein-efendija. Kako ti ne znaš ništa, tako ni ja ništa ne znam. Neko mi je podbacio puške i prijavio me. Spletku mi je sigurno UDBA napravila.ˮ

Angažman u Džematu Spahići

“Po izlasku iz zatvora predao sam molbu za angažman u Džematu Spahići. Dugo sam čekao odgovor, ali ga nije bilo. Najzad krenem u Sarajevo i dođem u Ulema-medžlis. Tamo me je dočekao Mustafa Ševa, predsjednik. Pitam ga šta je s mojom molbom? On mi reče: 'Okiću, ima džemat u Hercegovini za koji jedino možeš dobiti odobrenje.' S obzirom na to da sam ranije saznao šta se desilo u tom džematu, upitah ga: 'Je li to ono mjesto u kojem je hodža ubijen na munari iz karabina?' 'Možeš samo taj džemat dobiti', reče mi Ševa. Pritegao sam stolicu vidjevši da je vrag odnio šalu i rekao mu da je sve ovo naše otišlo kud ne treba.ˮ

Vratio se kući, a nedugo poslije u zvaničnu posjetu Odboru IZ Bihać došao je Ševa. U pratnji mu je bio hafiz Sokolović. Tada mi je saopćeno da ću dobiti dekret za Džemat Spahiće. Dva dana kasnije to se zaista i desilo.

Ibrahim-efendiju su voljeli i poštovali imami i džematlije. Posebno se za njega zalagao Zarif-ef. Ljubijankić. Svi su znali da je nedužan odležao punih šest godina u zatvoru. Dužnost imama obavljao je časno. Na ahiret je preselio 8. februara 1964. godine u pedesetoj godini života. Po oporuci, ukopan je u Džematu Spahići. Mezar mu se nalazi pored džamije, a nišan je podiglo Udruženje ilmijje Bihać. Rahmet duši Ibrahim-efendijinoj, a nama uspomena na ovog dragog čovjeka kojeg po dobru pamte svi koji su ga poznavali.